Ovo je pravi ljubić po mojim merilima. Čitanje je bilo prijatno iskustvo, nisam ga mogla ispustiti iz ruku dok nisam došla do zadnje strane. A onda nakon povratka sa mora, sam većinu zapleta zaboravila i morala još jednom pročitati.
Agnes Kiping je na žalost udovica u svojim dvadesetim, u vremenu kada se za mlade žene u tim godinama reklo da su “pregodinile” (mada sam ja taj izraz čula u Šumadiji 90-tih).
Flavijan Arnot, vikont Ponsonbi, je veteran jedne od bitaka iz tog vremena, koji ne samo da je bio ranjen, nego ga je tako ranjenog pregazio vlastiti konj (moram se naučiti kako izgleda gradacija britanskih plemića). Srećom, mladost i sposobni lekari su uspeli da ga vrate u život, ali jedino što im nije uspelo je da mu vrate sećanja. Flavijan je zaradi povreda glave patio od amnezije, i to čini mi se da je to trajalo toliko dugo da se pomirio sa mogućnošću da se rupe u njegovom sećanju nikad neće popuniti.
Mogu se poistovetiti sa takvom situacijom, jer istini za volju u mojoj glavi nedostaje nekoliko meseci (pod nekoliko mislim da kad se meseci saberu dođemo do godinu dana). Nedostajući meseci se odnose na period od 2. gimnazije do početka predavanja na faksu. Sećam se da su to bile užasne godine, neimaština, zveckanje oružjem, mirna reintegracija, moji roditelji u svom punom sjaju nepoznavanja osnovnih principa imanja deteta, preseljenje u Srbiju, ponovo nova škola (5. po redu), pokušaji ponovnog upoznavanja moje škorpionske bake, mamina menopauza i kiretaže na koje sam je čak i ja vodila,… U prevodu, nagon za preživljavanje je odradio svoje i ugasio svetlo u mojoj glavi. Uprkos činjenici da sam i danas u mraku, strah i beznađe su itekako ostali prisutni, njih nikakva amnezija nije uspela izbrisati. Jedino čega se sećam je da sam se tih godina naučila moliti, grčevito, po celi dan sve dok ne zaspem ponavljati mantru i želju da se preživi i osvane bolji dan.
Za razliku od mojih, Flavijanove rupe u sećanju su bile ispunjene tuđim sećanjima njegovog života iz tog perioda, čak neka od tih sećanja su bila fabrikovana ne bi li prikrila tuđa nedela. I najgori rezultat takvog spletkarenja je da i tvoja porodica ili bilo kakav drugi sistem tvoje podrške nema drugog izbore nego verovati u prekrojenu istinu i ubeđivati nas u suprotno od onoga što nam naša osećanja iz tog perioda govore.
Elem, naši golupčići su se upoznali na balu koji su organizovali njihovi zajednički prijatelji. I to nekoliko meseci nakon što je Agnes prestala oplakivati pokojnog muža. Iako to nije bio brak iz velike ljubavi ili iz bilo kakve ljubavi uopšte, Agnes i pokojni muž su se poštovali te živeli u prijateljskoj harmoniji. I kako to biva, sve što nije osetila u blizini svog sada pokojnog muža, sve leptiriće u stomaku i žar na usnama osetila je u Flavijanovoj blizini. Vrlo brzo su se i venčali i to iz Flavijanove želje da sa njom pronađe unutrašnji mir! Što znači da nam po glavi mogu burgijati i događaji i psihijatri, ali sećanja na osećaje niko ne može izmeniti ili izbrisati, to ostaje.
I tada počinje pravi zaplet, kako obavestiti majku da si se oženio, kako se suočiti sa bivšom verenicom i obema porodicama koje navijaju da se zaruke obnove?
Informacija bitna za razumevanje Flavijanovih muka je da je nekog momenta u mladosti Flavijan zaprosio izvesnu Vilmu (koja je do mementa tih zaruka bila verenica njegovog sada pokojnog brata). Nakon ranjavanja Vilma ga je ostavila tako što mu je lepo mu objasnila da se on nikad neće oporaviti i da se ona udaje za njegovog najboljeg prijatelja. Najbolji prijatelj (ime nije vredno pomena) je nedavno umro, Flavijan se oporavio i Vilma je vesela udovica spremna da se uda za bivšeg verenika – komplikovano? Verujte mi doživela sam komplikovanije situacije u stvarnosti.
Moram priznati da se mladoženja sa datom komplikacijom suočio onako kako treba – pravo među oči bez okolišavanja i šećerenja. Zaradi toga je nagrađen povratkom sećanja i uzvraćenom ljubavlju svoje supruge, ali za sočne detalje ćete morati sami pričitati tih 90 strana knjige.
Lp,Mela