Vreme je da se vratim na moje lekovito pisanje o ljubićima!
Elem, zadnjih desetak godina, se mučim sa nedostatkom odgovora na pitanje kako preživeti rođenu majku? Bila nefer kad bi rekla da se radilo o totalnom odsustvu ljubavi. Bilo je ljubavi, ali i konstantnog nezadovoljstva, ničim izazvane nesreće, hladnoće i neprestano je bila žrtva. Iz dana u dan, ja sam išla drumom ona šumom (ili obrnuto, ipak je ona bila profesor književnosti, a ja samo ekonomist, zato neka puteljak kroz šumu pripadne meni, a lepo uređen drum njoj). Sve to je bilo upakovano u, i svetu predstavljenu, brigu za mene. Najbolji deo mi je bio kada je tvrdila da joj nedostajem čak i kad sedim pored nje…
Nešto slično se da pročitati u romanu Vatra i led, Vesne Radusinović. Samo da raščistimo, taj roman ja čitam tako. I sve napisano o njenoj mami i tome kako se glavna junakinja nosi sa tim, jednostavno pada na plodno tlo u mom slučaju. Što ne znači da kada ga neko drugi bude čitao, ništa od mojih zapažanja neće zateći među koricama te knjige. Jedno je sigurno naći će priču o ljubavi, i to ne samo između muškarca i žene, već i između majke i deteta, između dve suparnice, i zdravu ljubav do sebe. Oni sebični kad vole sebe, baš, baš se vole. Ruše i pale sve pred sobom. Mada čini mi se da većinu ipak čine oni drugi, oni koji su zaboravili na sebe.
Nažalost naša junakinja Katarina se suočava sa razvodom. Oni koji su ga prošli, a i oni koji su pomagali sveže razvedenima da se postave na noge, razvod opisuju kao smrt voljene osobe. Iako joj je oluja u glavi, Katarina će učiniti sve da zaštiti svoje dete od iste. Ne dozvoljava da je dotaknu komentari čaršije kako je zamenjena za noviji i bolji model. Stoički se suočava sa prenaglašenim izrazima razumevanja svoje mlađe sestre. Kao što Katarina sam priznaje, seka je bila najbolja učenica njihove mame profesorke stare balkanske discipline pod imenom „šta će ljudi reći“. Sve u životu joj je bilo podređeno tom retoričkom pitanju. A kada bi se odgovor slučajno nadzirao kao u slučaju razvoda njenog deteta, terala ga je daleko od sebe kristalnom flašom rakije (kristalnom flašom ne rakijom). Drugi čin je obično padanje u samrtnu postelju jer kako drugačije da se sakrije od sramote koju joj je njena ćera priredila razvodom. A treći čin je bilo zvanje sveštenika da osvešta kuću, rastera demone, vradžbine, itd.
No kako nesreća nikad ne dolazi sama, nego sa dve, tri, pet prijateljica, na svu muku javnog razvoda, Katarinin još uvek muž umire u automobilskoj nesreći.
Katarina je bila vernik, samo se nije pronalazila u propisanim ritualima iskazivanja verovanja u Boga (crveno slovo, sveće, tamjan, odlasci u crkvu,…). Baš kao i meni, njoj je vera ležala u srcu. Zato joj je bilo sasvim prirodno da pruži pomoć trudnoj ljubavnici svog pokojnog muža na njegovoj sahrani. Jer jednom kad prihvatiš da dok ti planiraš, Bog umire od smeha, nije teško prihvatiti i činjenicu da se ništa u životu ne dešava slučajno, niti se odluke donose slučajno niti se ljudi slučajno sreću.
Našoj Katarini je život doneo dve slamke spasa, Nikolu i Mašu (ljubavnicu). Elem, kroz postupak identifikacije pokojnika je Katarinu vodio inspektor Nikola Todorović, lep kao greh (reči same književnice iz jednog drugog njenog dela koje sam prisvojila). A taj greh bi joj definitivno pripisala mama kad bi znala da je u jednom takvom momentu pomislila baš to – kako je njen glasnik smrti lep ko greh.
Na žalost i smrt je bila javna. Naravno sahrana je bila cirkus orkestriran od strane tabloidnih novinara. Ali ujede oštrih i pokvarenih zuba javnosti Katarina više nije podnosila sama već rame uz rame sa Mašom, trudnom suparnicom.
Možda treba naglasiti da nije samo Katarini bilo slomljeno srce. Po običaju olako i zdušno stigmatiziramo druge žene, ali i Maša je bila na kolenima od bola. Zaljubila se u Katarininog muža, koji joj je prodao tužnu priču o frigidnoj ženi i braku koji samo što se nije završio. Mada moram priznati, ja nisam pametna kao Maša i nikad mi ne bi palo na pamet, da je delimičan razlog zašto je moj muž našao ljubavnicu to da još jednom proživi sretne momente iz našeg života (ko bi ga znao, ima u tome istine).
U momentu kad ostaje bez voljene osobe, Maša saznaje da je trudna. Za svaku samu ženu to je velika vest koja menja skoro sve, ali za nju kao dete iz doma za nezbrinutu decu, ta novost je imala mnogo veći značaj.
Dok je Nikola kao iskusan policajac „namirisao“ da se ne radi o automobilskoj nesreći izazvanoj iznenadnim infarktom na do tada zdravom srcu, Katarina se suočila sa bankrotom koji je ostao iza Ivana (muža), o kome ona nije znala baš ništa.
Na žalost pokazati će se da mi ljudi nismo baš tako pametni, velikodušni, da naši postupci i pružene usluge ne kriju neku veličinu, dubinu, širinu (ma da nas sve skupa možeš na hleb namazati). Ne, na žalost sve nam se vrti oko prokletih para, tako i u ovoj priči kumuju pare. Verujem da sve na ovom svetu pokreću pare – pravljenje para, trošenje para, otimanje para, nasleđivanje, dilovanje, kockanje… Ipak potrebno je zagrebati površinu da bi se svačije ružno lice pokazalo na svetlu. Na primer, ceo život i ceo svet nas uči da je 1. Svetski rat počeo zato što je tamo neki Princip skembao cara. A zapravo pravi istoričari šapuću o Agadirskoj krizi i slomu nemačke berze u isto vreme kao razlozima za 1. Svetski rat.
Prateći tokove novca, tri najčudnija druga (udovica, ljubavnica i seksi inspektor zaljubljen u ženu) dolaze do saznanja da se je pokojni muž kockao i to ne samo za kartaškim stolom, nego da se upetljao i u politiku. I tada na scenu stupa pohlepni zet Miša (muž Katarinine sestre). Čovek se celu knjigu valjao u krevetu sa svojim dečkom, i radio na preuzimanju jedine delatnosti koju još nije posedovao, mediji, a to je ipak bio domen Katarininog muža.
I ne bi verovali, maestralnom padu pohlepnog zeta je kumovala ljubav, i to ljubav njegovog ljubavnika (ako već Mašu nazivamo ljubavnicom onda bi bilo jedino fer da tako nazovemo i ovog dečka). Ali da bi gospođa mama opravdala moje komentare sa početka, za sunovrat drugog joj zeta, je okrivila Mašu (ljubavnicu već pokojnog zeta).
Pa vi probajte da ne pročitate ovu knjigu u jednom danu!