Strašnaaas knjiga iako donekle sa srećnim krajem, uz to mi je bila teška za čitanje. Delom zato što sam teško podnosila osećaj klaustrofobije koji sam proživljavala živeći u kući na visu zajedno sa Noemi Taboada. Drugi deo koji utiče na težinu ovog ljubića je aktuelnost takvih događaja i očekivanja (brljanje sa genetikom, itd).
Noemi kao i sve pripadnice visokog društva Meksiko Sitija, tog vremena se je kretala i obilazila očekivana mesta i zabave, noseći raskošne haljine, crveni ruž, krzno, tekuće je govorila engleski, i od nje se očekivalo da zabavljajući se ulovi muže. Toliko o očekivanjima!
Mimo socijalno prihvatljivih aktivnosti, Noemi je i bila vrsna pijanistica i student antropologije, takve neočekivane aktivnosti su joj bile finansirane i dozvoljene, samo zato što je pravovremeno naučila da „da publici ono šta publika želi da vidi“. Ta publika u ovom slučaju su bili roditelji, kojima je pažljivo serviran prividan lov na muža. Tu pažljivo igranu predstavu je poremetilo pismo njene drage rođake Kataline koja moli za pomoć pošto neko pokušava da je otruje, te je drže zatvorenom.
Katalina se naime na brzinu udala za Engleza i iz nepoznatog razloga odvojila od porodice, a kroz pismo je zvučala kao pacijent spreman za duševnu bolnicu. Sva tri razloga su predstavljala temelj odluke Noeminog oca (Katalininog strica, ujaka ili tetka taj deo mi je pobegao), da su jedino Noemi i on kadri da se postaraju za Katalinu, njeno zdravlje i njene interese. Jer šta je bolje nego da sahraniš i naslediš svoju bogatu ženu. I kako to biva, Noemi je već u ponedeljak bila na vozu za Trijunfo (nisam gledala na karti, ali reklo bi se da je negde u brdima i šumama Meksika).
I tu počinje moja muka sa klaustrofobijom. Dojlovi, žive u raspadajućoj i neprozračenoj vili na vrhu brda u kojoj se govori isključivo engleski i to u nekoj vrsti prvobitne zajednice. Umirući otac kome se svi klanjaju, njegov sin (Katalinin muž), sestra od oca i njen sin, te sluge kojima je maca pojela jezik. Svi imaju svoju ulogu i funkciju u tom domaćinstvu. A funkcija obezbeđivanja potomaka te visokorodne porodice je pala na Verdžila, koji je u tu svrhu smotao zdravu, romantičnu i nadasve bogatu Katalinu. Osim njenog zdravlja potrebnog za zdrave potomke, i bogatstvo je igralo važnu ulogu, jer su rudnici srebra u vlasti Dojlovih presušili, a sve i kad bi pronašli neku novu žilu srebra ne bi imali novca da plate radnike da se opet dosele u selo u podnožju brda sa vilom.
Nema ništa loše u tome, da je otac rekao sinu da je vreme da se ženi i pravi decu, daleko bilo, ali kada se to radi po principima eugenike onda je to više kao razmnožavanje pasa sa rodovnikom. Ako parafraziram dostupne definicije eugenike, radi se o nauci koja se bavi poboljšavanjem određenih svojstava ljudske vrste.
Opet ni u tome nema ništa loše. Mnogo pre postavljanja osnovnih pojmova eugenike od strane Frensisa Galtona (britanski antropolog), mame metiljavih sinova (naročito one bogate i plemenite) su znale upoznati, da ne kažem podmetnuti svoje snahe jakom, zdravom i visokom komšiji (konjušaru, poštaru,…) sve sa ciljem da im se rodi zdravo unuče (unučići) koje će sutra moći naslediti imanje i pobrinuti se za žene u porodici (pošto kroz istoriju žene nisu mogle nasleđivati i u slučaju smrti muža ili sina bivale su izbačene na ulicu – paušalno rečeno). Ali način na koji je matori Dojl razmišljao o deci i unucima uključujući eugeniku je bilo više nego groteskno. Takvog mučenika bi karma trebala kazniti jednom izoperisanom starletom za snajku😊
Udavši se u takvu porodicu Katalina je postala biljka, samo čahura od žene koja vegetira pored prozora i u retkim trenucima lucidnosti upozorava Noemi na opasnosti. Mada ispostavilo se da su za njeno stanje krive neke lude gljive, njihova krospolinacija (unakrsno oprašivanje) te zloupotreba starih običaja lokalnog domorodačkog stanovništva od strane jednog od Dojlovih. I tu ću se zaustaviti, pikantne detalje treba da otkrije sam čitalac