Ako parafraziramo čuvenu rečenicu iz Ane Karenjine; svi srećni prijatelji su slični, a nesreći prijatelji su nesrećni na svoj poseban način.
Četiri drugarice su se sastajale svakog utorka, godinama, od prvog dana kad su se upoznale i kad su još bile mlade, sveže i pune elana. U međuvremenu su zajedno prošle kroz dva razvoda, dve propale karijere i ko zna šta je još sve pred njima – neko bi rekao da je život pred njima.
U mladosti zaradi čestih preseljenja, imala sam privilegiju da čak 4 puta budem deo takve četvorke (ili petorke). Za razliku od Lusinih prijateljica koje se na kraju drže skupa, čak iako su prestale biti bliske jer su se pojavile tajne, moja niti jedna četvorka nije preživela. I danas se pitam zašto. Jedini zaključak do kog sam došla je da su se ljudi, barem na Balkanu, promenili. Kad smo bili deca, deke i bake su nas učile da moramo biti pažljivi kad biramo prijatelje jer kad se smejemo svi se smeju sa nama, a kad počnemo da plačemo, ostati ćemo sami. E pa negde u međuvremenu, se je to promenilo, jer dok sam bila nesretna i u problemima do guše, bila sam dobrodošli član četvorke. Onog trena kad sam neki problem rešila ili dosegla nešto, bila bi obaveštena da mi je članstvo u četvorki isteklo i da se ne može produžiti. Nije totalni gubitak, jer od tih silnih četvorki, na kraju su mi ostale 2-3 drugarice, pa zajedno prolazimo kroz naše opasne 40-te (i smatram se blagoslovenom zbog njih).
Elem, što se tiče života naše junakinje Lusi, umesto brižnog muža, dvoje dece i karijere koja bi je ispunjavala u intelektualnom smislu, u životu je dobila muža umetnika sa svim ludostima i ekscentričnim momentima koji idu uz njih, glavobolju, uspomene na karijeru pre braka i brak pred raspadom. Ali ne onim pravim razvodom, uz bacanje odeće kroz prozor, bušenje guma, vrištanje tipa »Šta? Da ti želim sreću posle mene? More mrš… posle mene moš samo u ludnicu, 2m pod zemlju ili lepo u pič… materinu«… Ne ona je dobila tiho umiranje, sve je izbledelo i ljubav i strast, a ostala je navika i rituali nastali u vreme ljubavi. To je bolelo još više jer se radilo o muškarcu koji je bio sposoban kad osvaja ženu da je ubedi da je Bog stvorio Evu baš po ugledu na nju.
Situaciju nije olakšavala ni Lusina majka Čeri, koja je na sebi svojstven način želela da joj ćerka i zet prebrode krizu u braku. A da bi lakše razumeli koliko su bili uvrnuti njeni saveti kako da se ta kriza prebrodi, pomaže Lusin opis svoje mame: »«Mogao si je baciti ispred Kremlja u bademantilu i za sat vremena bi već pila votku sa Putinom«.
Sama Lusi je bila malo mračnija, elegantnija i mudrija verzija svoje mame. Bila je velikodušna kad su ljudski odnosi u pitanju, držala je svoje prijateljice na okupu, konobarisala na njihovim poslovnim poduhvatima, pomagala im da postanu deo visokog društva, držala za ruku dok se leče od droge…i sve to bez trunke osude. Čak je posećivala Liviju, 92-o godišnju bivšu glumicu kojoj je iz nedelje u nedelju čitala »Razum i osećajnost«. Na žalost, tako emotivno velikodušni ljudi ne prolaze dobro, vrlo često ih okolina omalovažava kao nedovoljno bistre i nezanimljive. A ta osuđivačka okolina na kraju biva zbunjena kad od osoba kao što je Lusi, čuju reči kao što je savet da bi gospođa Dašvud u budućnosti morala da planira nekretnine (ili bar da nauči svoje kćeri kako da to urade).
Što se tiče muža umetnika, on je dosta stariji od nje i vrlo uspešan, ali od poslednje izložbe su već prošle godine. Ne samo to, već godinama spavaju u odvojenim spavaćim sobama. Ali on je i dalje čovek kome Lusi svako jutro pravi doručak sa najvećom pažnjom i ljubavlju te ga sa oduševljenjem gleda dok jede. Srećom umetnik je bio dovoljno pronicljiv da čak i u vreme celogodišnjih priprema za novu izložbu opazi da je poslednji trenutak da spase njihov brak. Naravno ne bez drame i njemu karakteristične ekscentričnosti, ali kapa dole za preuzeti rizik.
Mela