Zbog utisaka sa prethodnom knjigom, nastavljam sa Vesnom Radusinović, mada za nas koji smo bili teenage-ri 90-tih Grand Show Srbija nije tako naivna za čitanje.
Možda nisam u pravu, ali mi se čini da smo mi uz Mađarsku granicu nekako lakše živeli u to vreme, zaradi dobro razvijenog šverca svega i svačega i naravno subotičkog buvljaka, na kom se uvek čak i tad moglo dobiti sve od igle do lokomotive.
Po drugoj strani, problem koji nas nije zaobišao bila je hiperinflacija. Kao i glavna junakinja moja mama je bila prosvetni radnik, i sećam se situacije da je ujutro dobila platu i krenula da je zameni kod dilera za 3-4 nemačke marke, ali pošto su se dva dečaka kojima je bila razredna baš tada potukla, mama je morala odložiti odlazak dileru na 2-3 sata. Što je bilo terminalno, jer u podne se je kurs već promenio i dobila je 0 maraka, a u trgovini je mogla da kupi samo 1 hleb i paket šibca za celu platu.
One porodice koje su u tu 1992/93 ušle sa nešto ušteđenih maraka su to vreme preživele malo bezbolnije, a porodice, kao što je bila moja, su doživele još veće poniženje od opšte nestašice i hiperinflacije, a to je bijeda – hleb star 3 dana koji su pekare bacile, garderoba i obuća iz Crvenog krsta, jedenje samo onoga što se je dobilo iz bašte pred zimu ili što je tetak Čedo ulovio – jeleni, srne, fazani, ribe…
Druga strana novčića su bili naoružani dizelaši, besni auti, kič, šljokice i izobilje. Obično kad me naljute u detetovoj školi ili kod lekara, spremna sam potpisati da i danas trpimo posledice tog vremena, jer je deo devojaka, koje nisu znale da pevaju ili kako da ulove sponzora, upisao srednju medicinsku ili učiteljski fakultet samo zato što je seksi da se predstaviš kao učiteljica ili medicinska sestra. Pa nam danas tko promašene i neispunjene uče decu i vade krv, i sasvim im je normalno da zahtevaju nadoknadu za tu uslugu (valjda navikle u mladosti).
I tako … 25 godina nakon toga sam prisustvovala poslovnom ručku pred božićne praznike u dvorcu Goričane, gde je između ostalog služen tartar i gulaš od srnetine… Na povratku kući je kolega Britanac imao hvalospev o ponuđenim jelima kao delicijama koje si ne može baš svatko priuštiti, na što sam ja skoro povratila u autu, jer ono što je za njega tog trena bio znak luksuza i stila, za mene je bio podsetnik na totalno siromaštvo (srnetina)!
Elem, u sličnom tonu završava i ova Radusinovićkina priča, ali porodica i njihove kćeri o kojma govori su se suočili sa gubitkom i srušenim snovima i pre te famozne dekade, tako da su u nju ušli blago rečeno desetkovani.
Iako nisam deo Grand/Pink/folk estrade i stvarno ne poznam nikoga ko dolazi iz tog sveta (ako izuzmemo Kristinu Levičnik, ali ona je rokerica sa svojim bendom pa se ne računa😁), mislim da je realno opisala kako može da se započne taj put kojim se dolazi na naslovne strane kao folk pevačica ( ili cajka što bi susjedi iz Hrvatske rekli, …možda je za pevače lakše – ko bi ga znao) – put na kome »žrtva živi u zabludi da je kraljica«.
Temelje ove priče postavljaju sestre blizanke iz okoline Loznice, jedna stidljiva studentkinja, druga željna uspeha i svetala pozornice u Beogradu. Njen/njihov kratkotrajan uspeh je na žalost prekinut pogibijom pevačke zvezde u usponu, iza koje ostaje devojčica o kojoj brigu nastavlja da vodi stidljiva tetka sada već profesorica književnosti.
I kako to već biva, devojčica je nasledila mamin pevački talent i glad za boljim životom, uspehom i naslovnim stranama. Iako je zastranila na tom putu, niko nemože da kaže da nije bila proaktivna. Ako prafraziram Duška Radovića (zato što ne mogu da nađem njegove reči koje sam jednom davno čula…) ne donose promene i ne žanju uspeh oni fini i tihi što mame brinu da li su se dovoljno toplo obukli, već oni drugi. Osim proaktivnosti, Nataša je pokazala i zavidnu količinu hrabrosti, jer je na svom putu ka uspehu ostala bez ljubavi i iluzije o porodici čiji je bila deo, a bila je i u stanju da pogleda dalje od svog nosa… I na kraju, za neizlečive romantike kao što sam ja, i tetka koja ju je odgajila nalazi ljubav (ili obrnuto) ali i još nešto.
Uživajete u čitanju